Pi­še: Bu­di­mir Vu­ko­vić


Ne­dav­no je u jed­noj TV emi­si­ji gost bio Alek­san­dar Vu­čić. Kao pr­vak be­o­grad­skog po­zo­ri­šta ko­ji glu­mi sa­mog se­be u te­žnji da se po­ka­že kao ti­pi­čan srp­ski gra­đa­nin, uz­o­ran sin, brat, otac i su­prug. U sti­lu ame­rič­ke kam­pa­nje za pred­sjed­ni­ka on je po­ka­zao da po­ti­če iz uzor­ne po­ro­di­ce ko­ja sa­nja srp­ski san.
Nje­gov po­vri­je­đe­ni i iz­ra­že­ni ego uvi­jek je u sta­vu od­bra­ne, jer se po pra­vi­lu na­đe kri­vac ko­ji na­pa­da ego. Uro­tio se pro­tiv nje­ga či­tav svi­jet i tre­ba op­sta­ti me­đu vu­ko­vi­ma u jag­nje­ćem ru­hu i naj­bo­ljim že­lja­ma za svoj na­rod. Svi se oti­ma­ju o funk­ci­ju pred­sjed­ni­ka Sr­bi­je, a nje­go­va ma­len­kost sa­mo se bra­ni u že­lji da spa­se Sr­bi­ju od okrut­nih pro­tiv­ni­ka. Ka­ko je sa­mo mu­ko­tr­pan put pro­šao – pre­ko ra­znih ri­ja­li­ti­ja, sli­ka­ju­ći se sa dje­com iz si­ro­ti­šta, obe­ća­va­ju­ći da će po­pra­vi­ti bol­ni­ce i vr­ti­će i bio u oba­ve­zi da se sli­ka s gr­li­ma iz far­mi ko­je će snab­di­je­va­ti mli­je­kom po­la čo­vje­čan­stva. Da bi se od­bra­nio (kao i svoj par­njač­ki ego), on je mo­rao da se osla­nja na pa­tri­o­te ti­pa Be­be Po­po­vi­ća i dru­ge bra­ni­te­lje dr­ža­ve, mo­der­ne pr­vo­bor­ce i za­slu­žne gra­đa­ne. Ka­kve su sa­mo de­tek­tiv­ske po­du­hva­te mo­ra­li da iz­vr­še o pro­tiv­kan­di­da­ti­ma vjer­ne pa­tri­o­te sta­vlja­ju­ći ži­vot na koc­ku bje­lo­svjet­skoj ma­fi­ji! Mo­rao je po­no­vo da se ak­ti­vi­ra nje­gov biv­ši par­tij­ski šef u mar­ki­ra­nju ne­pri­ja­te­lja Sr­bi­je bu­de­ći kod svog bi­rač­kog ti­je­la već za­bo­ra­vlje­ne pre­ten­zi­je i sno­ve.
Ka­ko je sa­mo od­go­vor­no i te­ško bi­ti pred­sjed­nik Sr­bi­je kad su se svi oko­mi­li na tvoj ego. Kao je­di­ni pi­lot u avi­o­nu sa ne­pri­ko­sno­ve­nom li­cen­com on će od­ve­sti le­tje­li­cu gdje god put­ni­ci bu­du htje­li i sta­će na sva­koj sta­ni­ci od Laj­kov­ca do Ži­to­ra­đe. Pi­lot-žr­tva i to do­bro­volj­na sta­će na bra­nik otadž­bi­ne, jer to pro­sje­čan Sr­bin od nje­ga tra­ži, a on sa­mo oslu­šku­je.
Nje­gov vo­lje­ni brat An­drej, o ko­me kru­že la­žne gla­si­ne da je po uzo­ru na bra­ću iz Cr­ne Go­re pre­u­zeo sum­nji­ve po­slo­ve, vo­di po­ro­dič­ne fi­nan­si­je.
Re­cept za uspje­šnost si­no­va je taj da ih maj­ke u dje­tinj­stvu uče da su naj­bo­lji i da mo­ra­ju us­pje­ti u ži­vo­tu. Ka­ko su sa­mo jed­no­stav­na pra­vi­la za ži­vot ko­ji je u stva­ri bu­nar že­lja u ko­ji sa­mo tre­ba uba­ci­ti nov­čić ili igrač­ku. Mno­gi za ži­vot ka­žu da je ilu­zi­ja, mno­gi da je la­žan, ne­ko ka­že da je sa­mo je­dan, a po­ne­ko da je pre­dvor­je za dru­gi isti­ni­ti­ji svi­jet. Ka­žu da lju­di vo­le da ži­ve u la­ži i da ne mo­gu bez po­zo­ri­šta (Be­o­grad­skog dram­skog) u dra­mi zva­noj ži­vot.
I naj­go­ri vla­da­ri mo­gu bi­ti do­bri za svoj na­rod, kao što i naj­bo­lji mo­gu ži­vje­ti u po­gre­šno vri­je­me. Sva­ko od njih kad pad­ne s vla­sti bi­va osra­mo­ćen ili za­tvo­ren. Sva­ki od njih mi­sli da će vječ­no vla­da­ti (kao i mno­gi iz okru­že­nja ili iz isto­ri­je). Mno­gi bi i ži­vot da­li da bu­du glum­ci u pred­sta­vi zva­noj po­li­ti­ka. Zna­ju­ći ka­ko svi po­li­ti­ča­ri za­vr­ša­va­ju po­tre­ban je ve­li­ki en­tu­zi­ja­zam da ne­ko uđe u po­li­ti­ku i da mi­sli sa­mo o jed­noj ge­ne­ra­ci­ji. Ipak, dje­ti­nji sno­vi ja­či su od sva­ke re­al­no­sti pa po­li­ti­ku do­ži­vlja­va­ju kao are­nu, a ulog je či­ta­vo po­tom­stvo.